Ne vežbaj, ali aktiviraj se!

Verujem da se 100 puta pročitali savete kao što su: idite malo peške umesto par stanica autobusom, penjite se stepenicama a ne liftom. Znate šta? Ti saveti su potpuno ispravni.

Ja sam bila vrlo lenja u tom smislu, najviše volim da ležim, ne čak ni da sedim, nego da legnem. I gledam TV. Ranije sam to mogla po ceo dan ako sam kod kuće, sad uz decu više ne mogu. Ali samo opet vrebala svaki trenutak da se ispružim i svako ustajanje mi je bilo stresno. A ustaje se svaki čas, da se isprazni noša, da se dohvati igračka, da se spremi doručak, da se raširi veš.

Uopšte ne volim vežbanje. Pokušavala sam da idem na nekakve treninge, aerobik, piletes, individualne treninge, u teretane. Užas! Nikad nisam bila nešto srećna posle treninga, a toliko sam želelea taj osećaj o kojem svi pričaju, kao super sam posle, istresem svu nervozu i tako to. Jedino mi se sviđao neki Bodi balans u Kočoviću, ali nešto nikako da krenem opet 🙂 E volim da zaplivam. Jednom godišnje kad odem na more.

Radim u banci, u kancelariji, dakle sedim ceo dan i čuketam po tastaturi lap topa. Ponekad odem do skenera ili štampača i to je to. Imam ja tu jednu pauzu, prošetam do DMa ili Maxija, ali to mi bude jedina šetnja za ceo dan. Pre posla vodim dete u vrtić, posle posla se mlatim po kući ili po parkiću. Činjenica je da najveći deo dana presedim, minimalno hodam, ostatak preležim.

Osim kilograma koji se lagano gomilaju (za 11 godina koliko radim, dobila sam sigurno 10, ako ne i 15 kg – dakle čitaj 15), osećam se tromo, bole me noge, trnu mi noge, otiču mi noge, bole me leđa, i lumablni deo i lopatice, koči mi se vrat, daha nemam kad se popnem na 1. sprat, potrčala nisam 2 decenije.

Ishrana mi je ok, duuugo već jako slabo jedem nezdravu hranu, ne pijem sokove, slatkiše jedem ali najčešće domaće i zdrave, slane grickalice svakako ne volim, masno i slano ne jedem, koka kolu popijem 2 puta godišnje, dakle ishrana mi je zadovoljavajuća, ali opet kondicija katastrofa.

Svetska zdravstvena organizacija kaže 8000 koraka dnevno. Kupio mi muž fitnes narukvicu na Aliexpresu (sa potpuno drugom namenom, ali druga je to tema). Ja dnevno u proseku napravim 1500 koraka!!! Kad su bolji dani napravim 3000!!! Kad dođem kućia sa posla, ako ne odem na pomenutu pauzu, imam svega nekoliko stotina koraka. Šokirala sam se!

Uzevši sve to u obzir, zaključila sam da to tako više neće moći. Da ću za 10 godina potpuno atrofirati, imaću još 15 kg više, biću na kraju ko oni baš baš debeli ljudi na TLC kanalu što idu u Hjuston na bajpas želuca. Dobro ajde, verujem da ne bi baš dotle došlo 🙂 Ali morala sam da zamislim te neke najgore scene. I morala sam da smislim kako da se pokrenem.

Razmislila sam o tome gde meni najviše slobodnog vremena odlazi. Mislim jasno mi je bilo da je izležavanje problem, ali u stvari pravi problem je TV. Bar da gledam nešto kvalitetno, nego blenem u serije na Fox Crime-u, gledam neke kuvare a nikad recepte neću isprobati, gledam uređenje stanova a mrzi me prašinu da obrišem. I lepo presečem: nema gledanja TVa do uveče. Kažem ja sebi: obaveze oko dece i kuće moraš da završiš odmah posle posla, nema da se izvrneš na kauč. Pred spavanje da se malo pogleda TV dok se istovremeno vrti fejsbuk i ćao. Učinak neočekivan potpuno! Osetila sam se oslobođeno! Umesto da samo iščekujem kad će serija i kad ću da legnem, ja se time uopšte ne opterećujem, osećam se kao da imam mnogo više vremena, radim šta mi se radi, obaveze ne izvršavam više usput, sa decom provodim više vremena, čak volim da izađem u park. TV program mi uopšte ne nedostaje. Do 8, najkasnije 9 uveče sve završim, deca su u krevetu, sredim sebe, spremim stvari i hranu za sutra za posao, i u krevetu sam do 10. Pogledam neku seriju na starom dobrom Crime-u, malo izvrtim fejs i to mi je više nego dovoljno. Kad baš nemam šta da radim, naravno upalim ja TV, uglavnom gledam sređivanje stanova 🙂

Parola mi je postala: aktiviraj dan! Možda nije gramatički baš ispravno, ali nekako mi je odzvanjalo u ušima. I kad god me nešto mrzi, ja pomislim: Aktiviraj se, aktiviraj svoj dan i smognem volje da to i uradim. Nije bitno šta ću da radim, samo sam se pokrenula. Počela sam od svakodnevnih stvari. Psovala sam sebe: nemoj da si kreten, kako sme da te mrzi da siđeš u prodavnicu pored zgrade, imaš i lift. Nisam dozvolila sebi da kažem: mrzi me. Ne za svakodnevne stvari. Ne za obične životne stvari. Ako treba da nešto uradim jednostavno ustanem i uradim. Već samo od tog stava sam se bolje osećala jer nije bilo više nervoze što ne mogu da se izležavam, nego to nije bila ni opcija. Čak nisam ni mnogo više stvari uspevala da uradim, sve sam ja radila i pre, ali nekako mrzovoljno. Sad se lepše osećam. Tenzije nema uopšte.

Počela sam da brojim i te korake. Trudm se da imam bar 5000. Plašim se da ako zacrtam odmah 8000 i ne uspem da postignem, smoriću se. Ovako 5000 stvarno može da se iskorača.

Jako brzo su prestale da me bole noge i leđa. Ali su i dalje noge oticale od sedenja. Hm, šta sad?! Počela sam i o tom sportu da razmišljam, ali prosto me nesreća obuzima i od same pomisli, ne znam zašto to toliko ne volim. I skapiram da mogu da prihvatim čuveni savet da se penjem tim stepenicama umesto liftom 😉 U mom slučaju, ovo nije naivno, jer živim na 15. spratu (slovima: petnaestom). Popela sam se jednom kad je neka voda ušla u okna od liftova i nisu radili. Nije bilo strašno, ako se čovek lagano penje nije čak ni naporno. Ajd reko da probam opet! Taman ću da pojačam i korake, možda se stepenice duplo računaju. Ne računaju se 🙂 Međutim, potrebno mi je samo 7 minuta za ovo planinarenje. Tužno shvatih da stvarno nema smisla da kažem mrzi me ili nemam vremena ili bilo šta. Nije čak ni teško, stvarno nije, samo je strašno dosadno. Ali brate mili 7 minuta, kako god da je, moram!! Opet počinje nabeđivanje, ajde bre, pa 7-8 minuta, sram te bilo, ne možeš da nećeš, ili to ili mrš na neki aerobik! Ajde probaj jedan mesec, samo jedan mesec, ali svaki dan! I tako je to počelo. Mesecima sam pokušavala da izguram ceo mesec 🙂 Popnem se 2 dana zaredom, pa 2 ne, izmislim neki razlog, jer realno, svaki razlog je samo izgovor.

I dođe taj mesec jul, opet ja počnem. Ajd samo jedan mesec svaki dan se popni, gde si našla baš ovaj najtopliji mesec, kolabiraćeš na 10.spratu, da si odmah počela sad bi bila izvežbana, preletela bi do gore, eto ti sad crkavaj, lipši, ajde penji se. Uspela sm da se popnem 25 puta. To je maltene ceo mesec, smatram to uspehom vrednim pomena 🙂 Možda nekad uspem svaki dan, ne znam, ali navika je formirana, i znate šta, stvarno se osećam bolje, lakše ustanem majku mu, iskočim iz kreveta, noge mi ne trnu, nego imam neke čudne snage u njima, potpuno nepoznat osećaj 😀 Evo tražim i neki tegić da uradim svaki dan bar 10 ponavljanja svakom rukom, 10 ponavljanja neke vežbe, bilo koje, glupo je da su mi ruke mlitave a noge se zatežu!

Od koga je, dosta je, bar za početak. Ko zna možda u dogodine krenem i na Bodi balans.

Dakle poenta je da sam nalet energije osetila samo od promene stava, nedozvoljavanja sebi da me mrzi da se krećem, malo više šetnje i penjanja uz stepenice. Sve polazi od promene u načinu razmišljanja, sad i kad pomislim: jao treba da prošetam kuče, odmah se korigujem: ali to će biti malo fizičke aktivnosti, malo više koraka, malo više svežeg vazduha. Pokreni se i ti, pođi od ovoga, počni sa sitnim napretkom, možda ti da vetar u leđa za mnogo više. Ako si i ti mrzovoljna i nisi u formi, možeš pročitati i ovaj tekst: Vežbanje za trutove, ovaj, hoću reći, početnike!

3 thoughts on “Ne vežbaj, ali aktiviraj se!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *