Brzi re-program

Prvo treba da shvatiš da moraš malo da se promeniš. Jer to kakav si sada te je upravo dovelo do ove tačke i problema koje imaš. Očigledno je da ne možeš da ih rešiš, čim si ovde.

Put promene nekad nije lak i ne znaš kuda vodi, ali jedno je sigurno, vodi do nekog drugačijeg sveta. Da bismo prevazišli sadašnje stanje stvari, potrebno je da prihvatiš sebe kakva jesi. Svi imamo nedostatke, kako fizičke, tako i karakterne, i to je ok. Shvati, u redu je. Ne moraš uopšte sve da popraviš, niti je to moguće. Ljudi često postave očekivanja van svojih stvarnih mogućnosti, ne prihvatajući nikakva svoja ograničenja. Valjda misle da su lična ograničenja samo dokaz slabosti, gluposti, nemoći i da će ih postizanjem velikih ciljeva pobediti, dokazati se pred sobom i drugima. U najmanju ruku, to stvara veliku anksioznost. Pri tom, ti veliki ciljevi nam nisu nekad ni potrebni, već su ljudi skloni ganjanju nedostižnog ili dokazivanju ne znam ni ja čega. Umesto toga, možeš izvagati koje to svoje mane treba ipak da popraviš jer dugoročno nisu dobre za tebe i štete ti, ali isto tako treba biti realan i uvideti koji su to nedostaci sa kojima se može živeti i koje možeš nadomestiti kroz nešto drugo. Nemoj da bude na kraju “skuplja dara, nego mera”.

Nije lako napraviti objektivnu samoprocenu. Kao prvo, većina ljudi nije sposobna da nepristrasno proceni sebe i svoje postupke, razloge, snage i slabosti. Poenta je da kreiraš svoje ciljeve spram svojih mogućnosti i svojih merila, s tim što negde želiš više pa se više i potrudiš, ali na nešto do čega ti nije baš stalo ne moraš da rasipaš energiju. Recimo, lenja si. Kao posledica toga ne uspevaš da odradiš zadatke na poslu ili kod kuće, ili ležiš ceo dan i imaš višak kilograma. Pa dobro, ima takvih ljudi puno. Pomiri se sa tim da nikad nećeš biti ona vrednica u kancelariji što sve stigne i još joj kuća blista i ide 4 puta nedeljno na fitnes. Pa šta i ako nećeš? Međutim, to ne znači da ne možeš bar malo da se popraviš, jer i to malo – za tebe biće mnogo. Ako ne možeš da postigneš vrhunske ciljeve ne znači da ne treba ništa da radiš i da se osećaš neuspešno. Jednostavno, retki su ljudi koji uspevaju sve i prezadovoljni su sobom i svojim životom. Ja evo ne poznajem nijednu takvu osobu. Ali poznajem puno srećnih osoba i sama se smatram vrlo srećnom.

Vidim da su ljudi sa svih strana izbombardovani porukama tipa: Kreiraj superiorne ciljeve! Nadjačaj sebe! Ostvari fenomenalne rezultate! Idi na savršen odmor! Napravi najlepši ručak u najlepšoj haljini i objavi najlepše slike svega toga na Instagramu! Odjednom, cilj nije biti srećan i ispunjen, već sve mora biti natprosečno i fenomenalno! Tome su duboko i suštinski protivim, može se reći da mi je više muka od toga. A šta je sa nama, običnim ljudima, koji hoćemo samo da smo srećni, da živimo lepo, a ne fenomenalno?!

Zato ja kažem: NE! Ne moram sve da popravim, ne mora sve da pršti i da šljašti. Izabraću šta mi je važno i šta mi se sviđa i to ću popraviti, ali neke stvari ću ostaviti da budu nesavršene i neostvarene. Činjenica je da je svima nama ponekad potrebno malo preispitivanja, zato sam i nazvala ovaj proces kratkim reprogramom. Kako taj proces započinje i završava se u tebi, moraš krenuti od sebe, i vreme je da se dobro upoznaš, osvestiš, prihvatiš i oprostiš. Daću ti lične primere situacija u kojima sam prihvatila svoja karakterna ograničenja. Moja velika prednost (da, kao što imamo mane, tako imamo i vrline :)) je što sam često strogo objektivna, bilo da se radi o meni, bilo da se radi o drugima. Mislim da zbog toga uglavnom brzo rešavam svoje probleme i najčešće ih nemam. Međutim ovde nisam bila u stanju da “od drveta vidim šumu”, pa sam malo pobrkala želje i ciljeve.

Prvi primer, dugo sam mislila da sam lenja osoba i to zato što ne volim sport i mrzi me da se bavim istim. Poistovećivala sam te 2 stvari, iako ja nisam lenja ni za šta drugo. Svašta volim da radim i za to imam i te kako elana, čak i neke obaveze koje ne volim lagano odradim, u fazonu “mora se, ‘ajde da to završim”. Sa druge strane, konstantno osećam pritisak da moram da se rekreiram zbog zdravlja, puno sedim i jako malo se krećem, kapiram da to tako ne sme i ne može, ali i dalje ništa ne radim po tom pitanju. I to je preraslo u problem, stalno sam se terala, pokušavala da se inspirišem, išla sporadično u neke teretane i na fitnese ali ništa, ni mrdnula nisam. Dok nisam popustila sama sebi. Dobro, ne moram da idem u teretanu ili na pilates. Pa šta da radim, eto to je moja mana koju nisam uspela da prevaziđem i pobedim i jbg! Kad sam shvatila da ja nisam lenština već samo ne volim sport i ne želim da idem na neki fitnes, laknulo mi je. Nakon toga, ipak je proradila želja da bar nešto uradim po tom pitanju, ali bez tenzije. Više o tome možeš pročitati u tekstu: Ne vežbaš? Aktiviraj se!

Drugo svoje ograničenje sam prepoznala vezano za posao. Kad sam počela da radim, mislila sam da moram napredovati do direktorske pozicije, to je bila poenta rada i truda i završenog fakulteta. Naravno, to podrazumeva dodatne napore, dodatne radne sate, dodatne literature za čitanje, kurseve itd. Međutim, kada sam dobila decu moja shvatanja su se promenila. Više mi to nije bilo prioritetno. Nisam bila spremna na prekovremeni rad, na iscrpne dalje edukacije, na zahtevne sastanke. Ja nisam otresita po prirodi, ne volim da se svađam, a nažalost dosta direktora i menadžera u mom okruženju su upravo takvi. Kako bih izgurala sastanke sa njima puno sam se ponekad psihički trošila, a nisam bila u njihovom rangu po poziciji; ali da jesam, bilo bi po mene samo još gore. Dalje, ta pozicija bi nosila dodatne odgovornosti prema podređenim zaposlenima a sadašnjim kolegama, sa kojima se inače poslovno ne slažem baš uvek, a nemaš priliku da biraš svoj tim već radiš sa kim ti je dato. Ima još mnogo drugih okolnosti koje su date i nepromenjive, a ja imam jasnu viziju kako bi moje odeljenje trebalo da funkcioniše, ako sam već ja za rad tog odeljenja i odgovorna. Sve to bi za mene bilo prilično naporno jer bih sama sebi nabijala tenziju. A šta bih dobila? Zvanje i priznanje, sigurno bih osetila profesionalnu satisfakciju. Dobila bih za 200 evra veću platu. Izgubila bih mnogo živaca i slobodnog vremena. Znam da noćima ne bih spavala zbog važnih odluka ili bitnih sastanaka. Jednostavno, nije to za mene, nemam “stomak” za to i gotovo. Kada sam odlučila da, bar u sadašnjoj firmi, neću gurati dalje ka šefovskoj poziciji, osetila sam ogromno olakšanje. Možda nekad bude prilike, ako se kockice poklope. Zbog ovoga ne smatram sebe glupom, nesposobnom, neostvarenom, mislim da je važno da i to dodam.

Dakle, trebalo bi i ti da razmisliš šta možeš da uradiš i koliko bi te to koštalo, možda imaš sposobnosti ali nemaš samokontrolu i disciplinu, možda nisi dovoljno jak karakter. Treba i da razmotriš zašto želiš da postigneš taj neki cilj koji je zacrtan, šta time stvarno dobijaš. Ako ništa drugo, stavi na papir svoje dobre i loše strane, dobra stara “za i protiv lista”, pa vidi gde si odlična, a gde nisi.

Predstaviću ti sad jedan od retkih alata koji mi se dopao pri programima za lično unapređenje koje sam posetila ili pročitala, možemo ga nazvati reprogram. Molim te uradi ovu vežbu, jer mislim da nećeš očekivati rezultat. Prvi korak, opisan u sledećem tekstu, ćemo nazvati popis.

Ima 4 koraka, a počinje se od preseka trenutnog stanja, tzv. Popis. Zatim se prolazi kroz odbacivanje stega kroz korak Rastereti se, da bi se prionulo na pravljenje akcionog plana kroz Kako do cilja. Na kraju, dosta je trabunjanja, vreme je za Akciju!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *